Моје откриће

Моје откриће

Могу само да замислим колико је била огромна срећа и задовољство познатих морепловаца, када су откривали нешто што нико на свету  није могао да очекује, а они, су, ето, били привучени нечим што их је мамило да крену у авантуру, или су једноставно били бескрајно радознали и немирног духа да се нису мирили са постојећим стањем и околностима и храбро се отиснули у нешто ново и неистражено.

Ја сам се родила са неким даром или проклетством, или како бих то већ назвала, не знам ни сама, зависи од тога како то људи различито виде. За мене је то срећа. И благослов. Сматрам да сам срећна и благословена том вечитом потрагом да нешто сазнам и да се крећем. Сматрам врлином тај свој немирни дух који радознало нон стоп о нечему филозофира, докучује, истражује.

Дакле, дубоко се дивим радозналости великих научника која их је довела до значајних открића, због којих заиста треба да будемо захвални, јер су допринели технолошком напретку цивилизације. А многи људи преко тога олако прелазе. Кад се помене, нпр. Тесла, људима је најчешће прва помисао да га национализују, да га величају као Србина. Да присвоје његово име. „Рођен у Хрватској, али Србин, брате.“ „Живео у Америци, али, да ли ти, Америко, знаш да је он Србин, бре?“ Јао, јао! Докле ћемо тако, питам се. Па потпуно је свеједно ко је, одакле је, ко су му родитељи, је ли био ожењен или не, да ли је био овакав или онакав. Битно је да је он био један од ретких који су промишљали, који су веровали да мисао може променити свет. „Моћ једне мисли може одредити кретање Универзума“, рекао је Тесла. И он је углавном мислио и осмислио, а неке и у дело преточио, велике ствари. Велике за човечанство.

Према томе, драги моји, ако нам је прва помисао да је битно да си Србин, онда ћеш целога живота остати само то. Ако се бавиш својим и туђим педигреом, као да смо животиње, своје постојање сводиш само на то ко су ти преци, а не ко си ти заправо. Ако само обраћаш пажњу на плочицу свог аутомобила и слепо гледаш у тај лого и поистовећујеш се са њим, онда ништа даље од тога нећеш видети.

Схватам да смо много оптерећени небитним стварима које нам само замагљују видике и не дају нам да видимо даље од носа, то јест од шофершајбне тог нашег љубимца кога свакодневно милујемо поносом што смо власници једне такве машине, па сад комотно могу да “цркну душмани и цео комшилук кад ме виде”. Да ме не схватите погрешно, не осуђујем ја те лепе играчке, кућице и остало. Напротив. Дивно је возити се у удобном аутомобилу, лепо је живети у пространој кући. Фантастичан је осећај када си максимално дотеран и задовољан својим физичким изгледом. Али! Да ли нас одређује само материјално? Да ли ми живимо само за кубике мотора, квадратне метре или марке одређених производа? Зашто нам није довољно да нам нешто просто одговара по удобности и функционалности, а не по свом педигеру? Да ли и партнере бирамо према професији и логоима на оделу и шасији превозног средства којим управљају, или се руководимо оним осећајем које нас из средишта нашег бића понесе према звездама, па каже да је он наша сродна душа и права особа за нас?

 Нагласила бих реч особа. Све чешће заборављамо да смо особе, да смо особени - посебни, једни и јединствени као такви; да имамо особине које треба да негујемо, чистимо, обогаћујемо, да на њих обраћамо пажњу како бисмо постали још боље особе, а нисмо тамо неке машине којима ћеш очас посла новцем надоградити софтвер, поправити изглед и са тим изаћи на тржиште. Не разумем како олако прихватамо да смо људска бића, а све мање код себе негујемо оно што је људско. Све чешће радимо ствари рутински, као машине, радимо како други раде и бојимо се да нешто урадимо по своме из страха да се не издвојимо из масе клонова и постанемо индивидуе, одговорне за своје мишљење и делање, већ нам је много лакше да се сакријемо иза оправдања: „Па сви тако раде, нећу ваљда ја да будем изузетак и да откривам топлу воду!“. Тако сваки свој напредак унапред онемогућујемо и своје постојање сводимо на голо задовољавање физичког и материјалног.

Слажем се да сам, вероватно, ја била велики штребер па сам много слушала на часу, па ми се, ето, нешто помутило у мозгу. Нека је, вала! Бар ми се није ухватила паучина на том истом мозгу.

Захвална сам што сам имала могућност да похађам школе које сам завршила, а које су ме оспособиле да се даље школујем и сазнајем. Посебно данас, када се и на школе гледа као на свеопште зло и смарање, а на наставнике као на штетне примерке нашег друштва који... (Имате о томе у дневним и другим новинама, разним форумима и друштвеним мрежама, па не желим да овде преносим то „драгоцено“ мишљење масе о школи и просвети уопште.) То опет има везе са свим што сам претходно рекла. Школа не развија ништа материјално код нас. То је проблем са школом. Не добијамо новац да бисмо похађали часове. А изгледа да би требало увести неку врсту плате или џепарца ученицима који редовно иду у школу, можда би данашња омладина била бар тиме привучена да присуствује свим часовима, или бар већини.

У свеопштем расулу друштвених вредности и срозавању моралних норми, школа се нашла прва на удару. Школа нуди знање, развија вештине... Знање!?!? „Ма дај, коме то данас треба...!“ „Паре...“ „Новац је моћ, мој брајко...“ И тако у недоглед.

У школи се развија дух и мишљење! Ју ју! Још једно погрешно виђење. Какав дух, какво мишљење, какви бакрачи! Ко ти још данас гледа тај дух у теби?  А тек мишљење? Па не треба да мислиш. Има ко ће да мисли уместо тебе. Ти само треба послушно да извршаваш оно што ти се каже.

Не могу да верујем?! Чудо! Ма да ли је могуће, људи, да не видите... зар не видите... ?!

Лајем ја тако наоколо, а оно, баш као по оној народној: „Пас лаје, ветар носи“. Понеки је спреман да ме гађа каменом да престанем да кевћем о томе јер реметим његов мир и устајалу површину воде на којој се он фино огледа и лепо му је то што види. А ја му сад ту нешто таласам, рушим намештену слику и терам га да мора да погледа у себе и око себе! Сурово, заиста, са моје стране.

И могу да пишем о томе у недоглед.

Боже, шта је то са мном? Зашто не могу да будем мирна као други? Као да сам обележена!? Као да само ја видим да се око нас погрешно ради, а ми никако да помогнемо себи?!

 Видим да пропадамо свесно и као појединци и као колектив, а никоме то много не смета. Још их изазивам да ме бомбардују: „Ти ћеш, баш, да промениш овај свет, ма дај молим те!“ Или буду финији, па кажу: „Ћути и трпи, чувај себе, пази што ти кажем!“

Па се ја опет нађем у чуду и питам се да ли су они нормални или ми се опет све помути па ми се чини да сам ја ненормална, ако је неко, као, правило да је нормално оно што чине сви или бар већина. Али, опет не могу да мирујем, па мислим: Како ћу да сачувам себе ако нешто будем трпела и морала да ћутим и не кажем шта ми фали? Свако трпљење је, по мом мишљењу нужно пропадање, пре или касније.

И, коначно, да дођемо до тог мог великог открића, које, можда још увек неће помоћи човечанству, али је, свакако, помогло мени. Мислећи тако и истражујући, што по интернету, што у литератури, па мудри цитати, енциклопедије и друго нешто, ја сам открила да је сасавим нормално бити „ненормалан“! Да, чудно, али истинито. Нема везе шта сви причају, није битно шта раде сви, не мораш да им се приклониш, не мораш и ти да будеш сви, макар био „ненормалан“ у њиховим очима. Не мораш да живиш у складу са њиховом истином, већ у складу са оним што је твоја истина, а што је универзално, непроменљиво и неуништиво, у складу са врлином и оним што те приближује Богу.

Без обзира на моду и епохе, без обзира на пролазност нашег физичког бића, љубав је и даље осећање које носи најјачу енергију. Бити искрен и поштен и носити у себи љубав према свим људима, али и према себи, јесте вредност коју они сви можда неће уважити или ће рећи: Добар и будала – браћа! И отићи ће у након тога у цркву и молити се Богу да им дарује  добро, а добра су се већ одрекли. Уснама које су се одрекле доброте и поштења целиваће иконе. И вероваће да је то исправно: „Тако раде сви.“

Можда, али не и ја. Ниси близак Богу само ако посетиш храм, изљубиш иконе и оставиш новац, а неки ће се клањати до земље (нова мода). Да ли су они чули за то да се Бог носи у срцу? То је суштина. Јер, шта је Бог, ако не доброта и љубав?

Дакле, ја ћу и даље веровати да је човек мислеће биће, да човек човеку не треба да буде вук, већ пријатељ и брат. Вероваћу да је добро бити добар и рећи искрено оно што мислиш и осећаш. И носићу и даље у срцу љубав према свим људима, чак и према онима који нису увек били добри према мени.

Ирена Златковић

Прича о Амброзију и срећи

Прича о Амброзију и срећи

          Био једном један принц и звао се Амброзије, што је било врло уобичајено име у његовом краљевству које се налазило ушушкано између седам великих краљевстава Северног шумског пространства. Живео је у сјају и луксузу безбедног и удобног замка свога оца Клементија Дугоногог Храстића. Живећи тако годинама раскошно у богатству, Амброзије није размишљао како да дође до новца и свега осталог што му је било потребно. Само би пуцнуо прстима и слуге би му донеле све што му треба. Дани су му пролазили у уживанцији и безбрижној доколици.

          Једнога дана из досаде је решио да обиђе све просторије у замку и тако се случајно нашао у краљевској библиотеци. Пажљиво је разгледао високе зидове који су од пода до плафона били крцати полицама са књигама. Принц није волео књиге, нити је икада било шта читао. Његов отац, Клементије Дугоноги, као и сви његови преци Храстићи, био је страствени љубитељ и сакупљач књига. Амброзије је у томе био изрод и ову особину свога оца сматрао је ћакнутом. Помислио је како би се тај огромни простор могао много корисније употребити. Узео је насумице једну од књига са најближе полице како би је заврљачио кроз прозор, онако, из шале и хира. Међутим, у том тренутку пажњу су му привукла дугуљаста китњаста слова. Књига о Срећи - писало је на корицама и Амброзије, невичан читању, некако је успео да прочита наслов.

          - Срећа? Шта је то? - питао се он у чуду. - То мора да је нека ретка драгоценост које нема у нашем краљевству па никада нисам чуо за њу.

           Оставио је књигу и изашао из библиотеке.

           - Јеси ли чуо за срећу? - питао је слугу у ходнику, верујући да поставља глупо питање, јер, одакле би слуга могао знати шта је то срећа.

          - Да! - зачудио се слуга.

          - Да?! - са још већим чуђењем је узвикнуо млади принц. - Да ли ти то имаш?

          - Имам, Ваше величанство - одговорио је слуга.

          Амброзије је, потом, редом питао све запослене на двору и сви су му исто одговорили. Није могао да верује. Онда је опет свима понаособ пришао и замолио да му покажу срећу. Тек онда је био у чуду. Свако је рекао и показао различито: пса, своју жену, мужа, децу, мач, коња, кочије, ведро небо, природу... Младом принцу ништа није било јасно. Није могао да пита своје родитеље јер су били у посети краљу неке друге земље.

          Вратио се у библиотеку, узео је опет ону књигу, мало је загледао корице, превртао је, а онда је, отворивши је, почео да чита. У почетку није му ишло баш најбоље, али је Амброзије био упоран да сазна шта је то Срећа, па је истрајно наставио.

И тако је читао и читао и било му је све лакше да савлада лепа дугуљаста слова. Ни мрак га није зауставио у томе. Тек после много сати склопио је корице Књиге о срећи.

          Осмех није силазио са његовог лица. Амброзије је био срећан. Схватио је колико је све време имао ту највећу драгоценост - срећу, а да није ни знао да је има. Срећа је била и у томе што је открио ову занимљиву и поучну књигу. Разумео је да се срећа налази и у књигама. Зато је принц у наставку свог дугог срећног краљевског живота прочитао све књиге из очеве библиотеке и сам куповао нове, па је библиотеку доградио и проширио. И његови потомци Храстићи су током својих дугих и срећних живота обожавали књиге, а међу многим породичним причама које су увек с једнаким жаром препричавали кроз векове била је омиљена ова у којој је њихов далеки предак, прво принц, а потом и краљ, Амброзије Читач Храстић, открио срећу.

Прича је објављена на сајту издавачке куће "Креативни центар" http://www.kcskola.rs/strana.php?s=513

Ову причу је са сајта Креативног центра на свој сајт у јуну 2016. године пренела "Зелена учионица". Била сам пријатно изненађена кад сам то случајно видела годину дана касније, као и да је чак много људи поделило ову страницу на свом Фејсбук профилу. Хвала свима. http://zelenaucionica.com/prica-o-ambroziju-sreci/

Безусловно

Безусловно

Решила сам да те волим.

Безусловно.

Ето.

Тако сам одлучила.

Ти сам ради са том, мојом, љубављу шта год пожелиш.

Можеш да је узмеш као поклон без обавеза и да уживаш у њему.

Можеш тај поклон, неотпакован, негде да склониш,

као, ако ти, можда, некада буде устребало.

Али кад га се након неког времена будеш сетио,

и пожелео да га отпакујеш и видиш шта ћеш са њим,

можда ће бити неупотребљив – прошла мода, рок употребе, омалело ти...

Не можеш га, нажалост, проследити другима,

као што обично чинимо са поклонима који нам се баш и не свиђају,

али који су довољно пристојни да их понудимо другима,

а они, опет, другима и све тако.

Док се не нађе онај коме је, можда, то баш таман како треба и по укусу.

Или, пак, онај довољно храбар да такву некорисну ствар баци у смеће.

Ти, дакле, овај мој поклон не можеш проследити.

Ту си ускраћен за кукавичлук прве врсте.

Можеш да упаднеш у кукавичлук друге врсте.

Што можда већ јеси.

Да га чуваш негде, док не видиш шта ћеш са њим.

А, можеш бити и храбар.

На два начина:

- Да га одмах отпакујеш

(било да као дете

из прејаке радозналости да поцепаш папир

или

педантно и полако отвориш,

и нежно узмеш и присвојиш као редак драгуљ).

- А можеш

да га одмах бациш.

У ђубре.

Уколико га прихватиш,

можеш и да узвратиш на исти начин.

Биће ми драго. 

Избор је твој.

А ја,

као што се божићни поклон даје,

дајем ти своју безусловну љубав.

 

Ирена Златковић

 

 

 

 

 

 

 

 

Песма је објављена 2013. године у Зборнику "АРТЕ СTИХ вол.2"  издавачке куће АРТЕ из Београда

Грчка

"Не мораш бити Грк да би ти Грчка била у срцу"

Потпуно се слажем са овим слоганом који на енглеском језику прочитах на некој од сајтова или страница посвећених лепотама ове дивне земље. Ова песма је настала 2007. год. из љубави која се родила приликом неколико летовања и уживања у предивној клими и топлом мору, као и свему што се може доживети на одмору у Грчкој. 

Неос Мармарас 2011.

Грчка

На одмор мислим целе зиме,

штедим паре за топле дане,

а кад се Грчкој помене име,

срце замало да ми стане.

Ах! Где је сада топла Грчка,

сва она лепа месташца на мору?

Неда жели да се брчка,

мама да ужива у одмору.

Сунцобран, лопта и мало креме

и драга Грчко, ево мене!

Крећем одмах возом ил' бусом,

ил' авионом првом класом,

да се дружим са Неос Мармарасом.

Суфлаки и гирос волим на мору,

једем их дању, ноћу, у зору.

Крф, Тасос и Халкидики,

Солун, Родос и Крит...

бирам само, избор је велики.

Свуда ћу бити весео, сит.

Када ме зима тотално смори,

похитам одмах у Неи Пори.

Ако је мени далека Малта,

утешиће ме и Аспровалта,

Ханиоти ил' Пефкохори,

а ту се човек баш одмори,

па живахан кући крене,

заборави све проблеме.

Опет Грчка - без дилеме!

Ирена Златковић

Песма је објављена 03. децембра 2013. на сајту MojaGrčka.com

http://www.mojagrcka.com/grcka-irena-zlatkovic/

Ханиоти 2012.

Неи Пори 2013.

Крф (Ипсос) 2014.

Крф (Ипсос) 2014.

Ретко се сетимо да сликамо ову укусну храну, али ево мало фотографија за уживање!

Ово је предјело, а главно јело смо заборавили да фотографишемо! Сетили смо се кад смо испразнили тањире!

... и на крау још мало гироса.

Хвала колеги Мирославу Савићу и Cathy K. који су ме својим коментарима и објавима на Фејсбуку подсетили на ову песму за децу, али и инспирисали да настане и ова шаљива. То само објашњава колико већ сама помисао на Грчку изазива лепо расположење и опушта. 

Грчки сан

Да уловим мужа

богатог Грка,

по свему судећи,

капа је мрка.

Да имућном Грку

постанем жена,

постоји за то

висока цена.

Да у Грчкој боравим

жарка ми је жеља,

да сваки дан буде

милине, весеља.

Да живим у Грчкој

на високој нози,

молим вас, помозите,

са Олимпа Бози!

И. З.

              

 Олимп, врх Митикас

Жеља

Жеља

Врео августовски дан лењо се повлачи, препуштајући позорницу живахној вечери. Улице одишу спокојем и пријатним миром који лелуја на угрејаном асфалту. Све тешке теме су потиснуте у неки трећи или кознакоји план и у смирају тог дивног дана су небитне, ситне, не толико важне.

Људи, као цврчци, желе да уживају у топлоти и топлини која их испуњава, у музици загрејаног града .

Тридесет и нешто степени нису тешки, ништа у том тренутку није тешко и напорно, већ лако и лепршаво, као танка летња блуза, прозирна и цветна. Као лагани корак којим се иде у сусрет нечем лепом, неком драгом.

Мирис парфема, излазака, мирис шетње и уживања, мирис лаке летње вечере из неке кухиње, мирис пробуђене наде у све лепо и најбоље на свету, мирис љубави. И није важно што је нема више, што се давно негде расплинула и изгубила, што су је истрошиле бујице страсти, прејаке жеље, исхитрене одлуке и пренагле речи, лош тајминг и неусклађеност потреба...

И ходаш као да имаш миллион долара у џепу, а немаш их, а немаш ни џепове, јер, лето је…

И свемир те чује. И певуши са тобом. И шаље нешто, што је давно некад била жеља. Тај космос се баш поиграва, непослушно ради шта му се прохте! Зашто баш сада тај осмех у сусрету случајном и нетраженом?
Радост, невина, дечија. Ту, на тој раскрсници. Испуњење младалачког сна. Живот је леп и љубав је лепа. Чак и кад је више нема,  кад је постала бивша, некадашња, архивирана. И младост је вечна. И љубав је вечна. И тренутак је вечан јер је део нас, јер је део космоса. И топло авгусовско вече је вечно у успомени.

Испуњење жеље, свакако, али некадашње, давнашње, заборављане. Али, небо тефтерише и ништа не заборавља! Подсети нас онда када се најмање надамо И кад престанемо да желимо, када смо већ направили неки нови план И пожелели неке нове жеље, кад смо можда схватили да то баш и није било оно што заиста свим срцем прижељкујемо. Да, космос нас учи стрпљењу! Да не журимо, да пажљиво завиримо у најдубље пећине своје душе. Да ли је ТО оно што заиста може да нас учини бољим и срећним?

Да смо јаче желели и да је то било оно право, десило би се много раније. Космос чује најтише шапате нашег срца и судбину нам кроји баш по нашој мери. Јер, ми смо тако желели.

А онда корак још лакши и хитрији у сусрет јучерашњим сновима. На лицу осмех нове жеље. Град весео и богат, као да свако има милион долара у џепу, а нема их, а можда свако нема ни џепове, јер, лето је…

Ирена Златковић (2011.)

"НИСАМ КРИВ - ПАСУЉ ЈЕ КРИВ!"

Професор тешко физички и психички повредио ученике

(овако би Р. Домановић видео ситуацију)

Нема сумње да се ово зло дело заиста догодило. Разговарали смо са свим очевицима овог страшног догађаја који је ујединио јавно мњење у његовој најоштријој осуди. „Срамота! Нечувено!“, прва је изјава свих наших суграђана, а и шире јавности.

„Час је уобичајено почео“,  прича нам једна ученица која је задобила лакше повреде у виду конјуктивита који није потребно болнички третирати. „Наставник се извинио што је морао да упише час и замолио нас да телефоном позовемо ученике који уобичајено долазе после њега, а некад се и не појаве до краја часа. Ми смо учинили ову услугу наставнику и напомињем да смо морали да трошимо минуте и свој кредит за мобилни.“

„Ето, то вам је још један доказ да наставници имају немогуће захтеве који се директно тичу џепа родитеља, као да новац расте на дрвећу!“, љутито је додала мајка ове девојчице.

Сазнали смо од ње и неколико друге деце да је наставник бахато рекао да ће на том часу радити нову лекцију, као и да је оваква његова бахатост уобичајена. Он чак врло често не поштује правило да се прописно извини ученицима који нису понели потребне уџбенике и прибор. Додуше, тада је срочио пристојно извињење због тога што је као и сваког дана дошао на време на час, онима, које су били позвали преко мобилних, када су се појавили на пола часа.  Већину није било брига, али му је неколицина замерила јер им је због позива трошена батерија на мобилном, а двојица су се пожалила да су бацили тек запаљене цигарете. Тројици ђака разредни ће оправдати што нису дошли, јер су стајали у реду у кладионици, па није пристојно да због часа изостану из реда на самом почетку Лиге.

„Ето још једног доказа да је овај професор безобзиран према потребама ученика. Он је наредио другим ђацима да им телефонирањем поремете концентрацију и позитивну вибрацију према добитку“, додао је узнемирено родитељ једног од дечака.

Но, иако је још доста детаља који су сада испливали, а који само још боље осветљавају лик и дело овог човека, коме очигледно није место у нашој просвети, прећи ћемо на објашњење самог чина који је изазвао згражавање целе нације.

Наиме, ово се догодило негде пред крај часа, кад су деца већ била крајње уморна да прате причање и објашњавање досадних појмова јер у том моменту у школи ни Wi-Fi није радио. Поменути професор је у једном тренутку испустио парченце креде (које није успео да сачува за целу недељу - још једно бахаћење и беспотребно трошење) и нагло се сагао да га подигне са пода (на сву срећу било је тако мало да се није поломило). Учионицом се тада проломила громогласна тутњава која је потрајала скоро цео минут, а неки тврде да је било и дуже, скоро два минута. Деца су била запрепашћена, а неколицина прибраних су одмах потрчали према вратима. Они се сада лече само од јаког стреса, док су јадничићи који су од шока остали на својим местима доживели много веће трауме. Неколико њих је задржано на болничком лечењу, што од губитка памћења изазваним јаким стресом, што од последица заглушујуће буке која ће, можда, некима оставити и трајне последице на бубним опнама. Поједини су добили и спазам од гушења отровним гасом и њихово стање је тренутно стабилно, иако ће, можда, доживотно носити са собом пумпицу као асматичари. Вероватно  се најгоре осећају деца која су била у првим редовима и добила опекотине и тежак конјуктивитис. Њихов бол је неописив.

„Мене је, на сву срећу, заштитио мобилни, јер сам проверавала да ли је прорадио интернет, а имала сам и слушалице у ушима, тако да имам само блаже опекотине на рукама јер сам имала бајкерске рукавице мог дечка. Мој оригинални парфем, који свакодневно стављам у великим количинама спречио је то отровно једињење да продре у моја плућа, па сам врло брзо напустила учионицу“, каже ученица која је од директора школе на поклон добила нови мобилни телефон, јер је стари од силине ваздушног удара претрпео лакши квар.

Родитељи су одмах реаговали, као и колектив дотичне школе, да се професор подхитно санкционише. Сва струковна професорска удружења и синдикати истог дана су сазвали хитне састанке и згозили се над чином њиховог колеге. „Невероватно је да једна таква особа била члан наше просветарске заједнице!“, скрхано је изјавила председница синдиката у коме је он био члан, „због таквих појединаца цела просвета је угрожена.“

И, замислите, то безобразно створење које је подигнуте главе без имало срама узвикивало пред камерама: „Нисам крив. Пасуљ је крив!“

Неки су позвали ресорног министра да изађе пред народ и извини се, а можда би  морални чин био да одмах поднесе оставку.

„Не видим разлог зашто бих поднео оставку, ја нисам прднуо. Уосталом, ја ни пасуљ не једем!“, изјавио је министар данас у ванредним вестима на државној телевизији.

Видећемо шта ће о свему да каже председник Владе после седнице која је у току. У сваком случају, професор је своју каријеру завршио. Право је чудо како је таква особа и до сада радила. Очигледно је да ће сви органи школе и државе покренути своје апарате да поменуто лице добије заслужену казну за сву штету коју је изазвао својим дугогодишњим бахаћењем у учионици, а посебно за инцидент који се јуче догодио.

„Такви појединци неприкосновено руше углед просвете и целог друштвеног система“, рекао је директор ове установе. „И након учињеног дела он је направио неколико ситнијих прекршаја. Тражио је од синдиката просветних радника да га заштити, што никако није смео учинити, а такође се жалио да због плаћања месечних рачуна није имао новац за другу храну, већ је јео само махунарке, а највише пасуљ. Срамота! Нечувено!“

Директор је обећао да ће учинити све што је у његовој надлежности да дотичан буде прописно кажњен, без икаквих олакшавајућих околности, с тим да му се одузме лиценца и стави на терет све што је о његовом раду и личности до сада утврђено.

Министар је школским управама упутио писмо са ознаком „хитно“, са препоруком да се просветним радницима забрани конзумирање пасуља и осталих махунарки и да се уведе обавезно целодневно извињавање ученицима и родитељима приликом обраде новог градива, а такође и стилизовано писмено извињење у случају контролних и писмених задатака.

Надамо се да ће овим мерама несумњиво углед просвете порасти и да ће грађани бити задовољни. 

Вељко Хајдуковић Ускоковић

Застани, Одмори и Похвали Себе

Управо овако је написан наслов једног видеа на Youtube каналу https://www.youtube.com/watch?v=h2BXdIBxFlM

а узгред се тема поклопила са мојом жељом да „сведем биланс“ за претходну годину. Имала сам обичај то да радим док сам некада писала дневник. У овим нерадним данима између Нове године и Божића присетила бих се шта ми је то занимљиво и корисно донела претходна година.

Ми који радимо у просвети ових дана смо разочарани многим стварима у вези са својим послом. Ја имам и неке личне изазове на свом послу. Управо тада човек треба да застане и преиспита себе ко је и шта жели.

Свима је позната изрека „Не могу толико мало да ми плате, колико ја могу мало да радим“. Никада се нисам придржавала овога, јер ми не да моја природа, превише сам немирна и радознала. Зато ми је увек била дража сопствена изрека: „Не могу толико мало да ми плате за оно што радим, колико ја могу много да уживам у томе!“

И управо се ове своје девизе држим све грчевитије последњих година. Ваљда се мозак умори од разних глупости и онда тежи лепоти. А нема веће лепоте него кад обрадујете људе, посебно децу, донесете им радост, поделите љубав према учењу, науци, језику, књижевности и уметности и свему што је лепо и благотворно за човека.

Дакле, у протеклој 2014. години ја сам много уживала у раду са својим ученицима, а посебно у свим радосним тренуцима због победа које су остваривали на такмичењима и конкурсима, којих је било пуно.

Моји ученци су развијали своје знање и таленте вишеструко:

- учествовали су и освајали значајне резултате на књижевној олимпијади, општинском и регионалном такмичењу из граматике и језика, на смотри рецитатора;

- имали смо похвалу и учествовали на 10. Дечјем васкршњем сабору у Мионици и Бањи Врујци, смотри дечјег стваралаштва;

- посебну награду на литерарном конкурсу Међународног фестивала у Љуберађи „Деца у Лужници“;

- треће место на републичком конкурсу „Табла феста“;

- треће место на међународном конкурсу „Дани Душка Трифуновића“

- и на крају, прво место за читалачки дневник и две похвале на конкурсу „Ја имам таленат – таленат за читање“.

Можда сам нешто и заборавила у овом набрајању. Али, подржавала сам своје ученике и када нису били најуспешнији, храбрећи их да наставе даље, па ће бити других прилика за успех.

Покренула сам у својој школи Фестивал „Пролећне риме, ноте и слике“, који је одржан веома успешно, а донео радост деци и колегама. Мој велики посао награђен је њиховим осмесима и захвалношћу. 

Поделили смо љубав и умножили је. У целој гужви око организације фестивала са својим колегиницама припремила сам још једну успешну приредбу. Сценарио за ову приредбу и још неке своје текстове послала сам издавачкој кући Клет и објављени су на њиховом сајту у Бази драматизација.

http://www.klett.rs/node/1907

Учествовала сам на песничким окупљањима и била гост на манифестацији Читалићи у Алексинцу 

и гост песник на 15. Сусретима просветних радника књижевних стваралаца за децу у Дољевцу.  

Усавршавала сам се! Похађала семинаре и обуке. Можда нисам свуда добила оно што сам желела, али је од свега било користи.

Између осталих, семинар Лотрек, који је био најдужи и најнапорнији, спојио ме је са старим пријатељима и колегама и донео много нових. 

Најновија менторска обука на Филозофском факултету, такође. Враћају се сећања на дане студирања - нисмо имали појма шта нас чека када будемо ушли у школе, а посебно нисмо могли да замислимо такав СФ у коме данас живимо и радимо.

На самом крају 2014. године, још једном ми се наругала изрека „Никад не реци никад“.  Мислила сам да никад нећу имати свој блог, не знам због чега, а онда сам у једном тренутку помислила да би било добро да мој рад буде доступан и другима, па сам решила да направим блог, замишљајући га као место које сви могу бесплатно посетити и  послужити се. Неко ће можда бити незадовољан, али „понуђен, као почашћен“!

И сада, ево, кажем себи: „Е, како си ово добро урадила, браво, Ирена! Свака ти част!“ 

Све ово набројано није био резултат моје превелике амбиције или жеље за доказивањем, већ превелике радозналости, немирног духа и креативности која се спонтано испољавала. Такође је то резултат Љубави! То је резултат свих љубави које имам и због којих сам захвална! 

Дакле, не могу толико мало да ми плате за посао који обављам, колико ја могу да имам добробити и да уживам! А највећа добробит је управо та умножена љубав, радост и лепота.

„Једина важна ствар када будемо одлазили биће трагови љубави што ћемо их оставити за собом“ (Алберт Швајцер)