Моје откриће

Моје откриће

Могу само да замислим колико је била огромна срећа и задовољство познатих морепловаца, када су откривали нешто што нико на свету  није могао да очекује, а они, су, ето, били привучени нечим што их је мамило да крену у авантуру, или су једноставно били бескрајно радознали и немирног духа да се нису мирили са постојећим стањем и околностима и храбро се отиснули у нешто ново и неистражено.

Ја сам се родила са неким даром или проклетством, или како бих то већ назвала, не знам ни сама, зависи од тога како то људи различито виде. За мене је то срећа. И благослов. Сматрам да сам срећна и благословена том вечитом потрагом да нешто сазнам и да се крећем. Сматрам врлином тај свој немирни дух који радознало нон стоп о нечему филозофира, докучује, истражује.

Дакле, дубоко се дивим радозналости великих научника која их је довела до значајних открића, због којих заиста треба да будемо захвални, јер су допринели технолошком напретку цивилизације. А многи људи преко тога олако прелазе. Кад се помене, нпр. Тесла, људима је најчешће прва помисао да га национализују, да га величају као Србина. Да присвоје његово име. „Рођен у Хрватској, али Србин, брате.“ „Живео у Америци, али, да ли ти, Америко, знаш да је он Србин, бре?“ Јао, јао! Докле ћемо тако, питам се. Па потпуно је свеједно ко је, одакле је, ко су му родитељи, је ли био ожењен или не, да ли је био овакав или онакав. Битно је да је он био један од ретких који су промишљали, који су веровали да мисао може променити свет. „Моћ једне мисли може одредити кретање Универзума“, рекао је Тесла. И он је углавном мислио и осмислио, а неке и у дело преточио, велике ствари. Велике за човечанство.

Према томе, драги моји, ако нам је прва помисао да је битно да си Србин, онда ћеш целога живота остати само то. Ако се бавиш својим и туђим педигреом, као да смо животиње, своје постојање сводиш само на то ко су ти преци, а не ко си ти заправо. Ако само обраћаш пажњу на плочицу свог аутомобила и слепо гледаш у тај лого и поистовећујеш се са њим, онда ништа даље од тога нећеш видети.

Схватам да смо много оптерећени небитним стварима које нам само замагљују видике и не дају нам да видимо даље од носа, то јест од шофершајбне тог нашег љубимца кога свакодневно милујемо поносом што смо власници једне такве машине, па сад комотно могу да “цркну душмани и цео комшилук кад ме виде”. Да ме не схватите погрешно, не осуђујем ја те лепе играчке, кућице и остало. Напротив. Дивно је возити се у удобном аутомобилу, лепо је живети у пространој кући. Фантастичан је осећај када си максимално дотеран и задовољан својим физичким изгледом. Али! Да ли нас одређује само материјално? Да ли ми живимо само за кубике мотора, квадратне метре или марке одређених производа? Зашто нам није довољно да нам нешто просто одговара по удобности и функционалности, а не по свом педигеру? Да ли и партнере бирамо према професији и логоима на оделу и шасији превозног средства којим управљају, или се руководимо оним осећајем које нас из средишта нашег бића понесе према звездама, па каже да је он наша сродна душа и права особа за нас?

 Нагласила бих реч особа. Све чешће заборављамо да смо особе, да смо особени - посебни, једни и јединствени као такви; да имамо особине које треба да негујемо, чистимо, обогаћујемо, да на њих обраћамо пажњу како бисмо постали још боље особе, а нисмо тамо неке машине којима ћеш очас посла новцем надоградити софтвер, поправити изглед и са тим изаћи на тржиште. Не разумем како олако прихватамо да смо људска бића, а све мање код себе негујемо оно што је људско. Све чешће радимо ствари рутински, као машине, радимо како други раде и бојимо се да нешто урадимо по своме из страха да се не издвојимо из масе клонова и постанемо индивидуе, одговорне за своје мишљење и делање, већ нам је много лакше да се сакријемо иза оправдања: „Па сви тако раде, нећу ваљда ја да будем изузетак и да откривам топлу воду!“. Тако сваки свој напредак унапред онемогућујемо и своје постојање сводимо на голо задовољавање физичког и материјалног.

Слажем се да сам, вероватно, ја била велики штребер па сам много слушала на часу, па ми се, ето, нешто помутило у мозгу. Нека је, вала! Бар ми се није ухватила паучина на том истом мозгу.

Захвална сам што сам имала могућност да похађам школе које сам завршила, а које су ме оспособиле да се даље школујем и сазнајем. Посебно данас, када се и на школе гледа као на свеопште зло и смарање, а на наставнике као на штетне примерке нашег друштва који... (Имате о томе у дневним и другим новинама, разним форумима и друштвеним мрежама, па не желим да овде преносим то „драгоцено“ мишљење масе о школи и просвети уопште.) То опет има везе са свим што сам претходно рекла. Школа не развија ништа материјално код нас. То је проблем са школом. Не добијамо новац да бисмо похађали часове. А изгледа да би требало увести неку врсту плате или џепарца ученицима који редовно иду у школу, можда би данашња омладина била бар тиме привучена да присуствује свим часовима, или бар већини.

У свеопштем расулу друштвених вредности и срозавању моралних норми, школа се нашла прва на удару. Школа нуди знање, развија вештине... Знање!?!? „Ма дај, коме то данас треба...!“ „Паре...“ „Новац је моћ, мој брајко...“ И тако у недоглед.

У школи се развија дух и мишљење! Ју ју! Још једно погрешно виђење. Какав дух, какво мишљење, какви бакрачи! Ко ти још данас гледа тај дух у теби?  А тек мишљење? Па не треба да мислиш. Има ко ће да мисли уместо тебе. Ти само треба послушно да извршаваш оно што ти се каже.

Не могу да верујем?! Чудо! Ма да ли је могуће, људи, да не видите... зар не видите... ?!

Лајем ја тако наоколо, а оно, баш као по оној народној: „Пас лаје, ветар носи“. Понеки је спреман да ме гађа каменом да престанем да кевћем о томе јер реметим његов мир и устајалу површину воде на којој се он фино огледа и лепо му је то што види. А ја му сад ту нешто таласам, рушим намештену слику и терам га да мора да погледа у себе и око себе! Сурово, заиста, са моје стране.

И могу да пишем о томе у недоглед.

Боже, шта је то са мном? Зашто не могу да будем мирна као други? Као да сам обележена!? Као да само ја видим да се око нас погрешно ради, а ми никако да помогнемо себи?!

 Видим да пропадамо свесно и као појединци и као колектив, а никоме то много не смета. Још их изазивам да ме бомбардују: „Ти ћеш, баш, да промениш овај свет, ма дај молим те!“ Или буду финији, па кажу: „Ћути и трпи, чувај себе, пази што ти кажем!“

Па се ја опет нађем у чуду и питам се да ли су они нормални или ми се опет све помути па ми се чини да сам ја ненормална, ако је неко, као, правило да је нормално оно што чине сви или бар већина. Али, опет не могу да мирујем, па мислим: Како ћу да сачувам себе ако нешто будем трпела и морала да ћутим и не кажем шта ми фали? Свако трпљење је, по мом мишљењу нужно пропадање, пре или касније.

И, коначно, да дођемо до тог мог великог открића, које, можда још увек неће помоћи човечанству, али је, свакако, помогло мени. Мислећи тако и истражујући, што по интернету, што у литератури, па мудри цитати, енциклопедије и друго нешто, ја сам открила да је сасавим нормално бити „ненормалан“! Да, чудно, али истинито. Нема везе шта сви причају, није битно шта раде сви, не мораш да им се приклониш, не мораш и ти да будеш сви, макар био „ненормалан“ у њиховим очима. Не мораш да живиш у складу са њиховом истином, већ у складу са оним што је твоја истина, а што је универзално, непроменљиво и неуништиво, у складу са врлином и оним што те приближује Богу.

Без обзира на моду и епохе, без обзира на пролазност нашег физичког бића, љубав је и даље осећање које носи најјачу енергију. Бити искрен и поштен и носити у себи љубав према свим људима, али и према себи, јесте вредност коју они сви можда неће уважити или ће рећи: Добар и будала – браћа! И отићи ће у након тога у цркву и молити се Богу да им дарује  добро, а добра су се већ одрекли. Уснама које су се одрекле доброте и поштења целиваће иконе. И вероваће да је то исправно: „Тако раде сви.“

Можда, али не и ја. Ниси близак Богу само ако посетиш храм, изљубиш иконе и оставиш новац, а неки ће се клањати до земље (нова мода). Да ли су они чули за то да се Бог носи у срцу? То је суштина. Јер, шта је Бог, ако не доброта и љубав?

Дакле, ја ћу и даље веровати да је човек мислеће биће, да човек човеку не треба да буде вук, већ пријатељ и брат. Вероваћу да је добро бити добар и рећи искрено оно што мислиш и осећаш. И носићу и даље у срцу љубав према свим људима, чак и према онима који нису увек били добри према мени.

Ирена Златковић

Прича о Амброзију и срећи

Прича о Амброзију и срећи

          Био једном један принц и звао се Амброзије, што је било врло уобичајено име у његовом краљевству које се налазило ушушкано између седам великих краљевстава Северног шумског пространства. Живео је у сјају и луксузу безбедног и удобног замка свога оца Клементија Дугоногог Храстића. Живећи тако годинама раскошно у богатству, Амброзије није размишљао како да дође до новца и свега осталог што му је било потребно. Само би пуцнуо прстима и слуге би му донеле све што му треба. Дани су му пролазили у уживанцији и безбрижној доколици.

          Једнога дана из досаде је решио да обиђе све просторије у замку и тако се случајно нашао у краљевској библиотеци. Пажљиво је разгледао високе зидове који су од пода до плафона били крцати полицама са књигама. Принц није волео књиге, нити је икада било шта читао. Његов отац, Клементије Дугоноги, као и сви његови преци Храстићи, био је страствени љубитељ и сакупљач књига. Амброзије је у томе био изрод и ову особину свога оца сматрао је ћакнутом. Помислио је како би се тај огромни простор могао много корисније употребити. Узео је насумице једну од књига са најближе полице како би је заврљачио кроз прозор, онако, из шале и хира. Међутим, у том тренутку пажњу су му привукла дугуљаста китњаста слова. Књига о Срећи - писало је на корицама и Амброзије, невичан читању, некако је успео да прочита наслов.

          - Срећа? Шта је то? - питао се он у чуду. - То мора да је нека ретка драгоценост које нема у нашем краљевству па никада нисам чуо за њу.

           Оставио је књигу и изашао из библиотеке.

           - Јеси ли чуо за срећу? - питао је слугу у ходнику, верујући да поставља глупо питање, јер, одакле би слуга могао знати шта је то срећа.

          - Да! - зачудио се слуга.

          - Да?! - са још већим чуђењем је узвикнуо млади принц. - Да ли ти то имаш?

          - Имам, Ваше величанство - одговорио је слуга.

          Амброзије је, потом, редом питао све запослене на двору и сви су му исто одговорили. Није могао да верује. Онда је опет свима понаособ пришао и замолио да му покажу срећу. Тек онда је био у чуду. Свако је рекао и показао различито: пса, своју жену, мужа, децу, мач, коња, кочије, ведро небо, природу... Младом принцу ништа није било јасно. Није могао да пита своје родитеље јер су били у посети краљу неке друге земље.

          Вратио се у библиотеку, узео је опет ону књигу, мало је загледао корице, превртао је, а онда је, отворивши је, почео да чита. У почетку није му ишло баш најбоље, али је Амброзије био упоран да сазна шта је то Срећа, па је истрајно наставио.

И тако је читао и читао и било му је све лакше да савлада лепа дугуљаста слова. Ни мрак га није зауставио у томе. Тек после много сати склопио је корице Књиге о срећи.

          Осмех није силазио са његовог лица. Амброзије је био срећан. Схватио је колико је све време имао ту највећу драгоценост - срећу, а да није ни знао да је има. Срећа је била и у томе што је открио ову занимљиву и поучну књигу. Разумео је да се срећа налази и у књигама. Зато је принц у наставку свог дугог срећног краљевског живота прочитао све књиге из очеве библиотеке и сам куповао нове, па је библиотеку доградио и проширио. И његови потомци Храстићи су током својих дугих и срећних живота обожавали књиге, а међу многим породичним причама које су увек с једнаким жаром препричавали кроз векове била је омиљена ова у којој је њихов далеки предак, прво принц, а потом и краљ, Амброзије Читач Храстић, открио срећу.

Прича је објављена на сајту издавачке куће "Креативни центар" http://www.kcskola.rs/strana.php?s=513

Ову причу је са сајта Креативног центра на свој сајт у јуну 2016. године пренела "Зелена учионица". Била сам пријатно изненађена кад сам то случајно видела годину дана касније, као и да је чак много људи поделило ову страницу на свом Фејсбук профилу. Хвала свима. http://zelenaucionica.com/prica-o-ambroziju-sreci/

Безусловно

Безусловно

Решила сам да те волим.

Безусловно.

Ето.

Тако сам одлучила.

Ти сам ради са том, мојом, љубављу шта год пожелиш.

Можеш да је узмеш као поклон без обавеза и да уживаш у њему.

Можеш тај поклон, неотпакован, негде да склониш,

као, ако ти, можда, некада буде устребало.

Али кад га се након неког времена будеш сетио,

и пожелео да га отпакујеш и видиш шта ћеш са њим,

можда ће бити неупотребљив – прошла мода, рок употребе, омалело ти...

Не можеш га, нажалост, проследити другима,

као што обично чинимо са поклонима који нам се баш и не свиђају,

али који су довољно пристојни да их понудимо другима,

а они, опет, другима и све тако.

Док се не нађе онај коме је, можда, то баш таман како треба и по укусу.

Или, пак, онај довољно храбар да такву некорисну ствар баци у смеће.

Ти, дакле, овај мој поклон не можеш проследити.

Ту си ускраћен за кукавичлук прве врсте.

Можеш да упаднеш у кукавичлук друге врсте.

Што можда већ јеси.

Да га чуваш негде, док не видиш шта ћеш са њим.

А, можеш бити и храбар.

На два начина:

- Да га одмах отпакујеш

(било да као дете

из прејаке радозналости да поцепаш папир

или

педантно и полако отвориш,

и нежно узмеш и присвојиш као редак драгуљ).

- А можеш

да га одмах бациш.

У ђубре.

Уколико га прихватиш,

можеш и да узвратиш на исти начин.

Биће ми драго. 

Избор је твој.

А ја,

као што се божићни поклон даје,

дајем ти своју безусловну љубав.

 

Ирена Златковић

 

 

 

 

 

 

 

 

Песма је објављена 2013. године у Зборнику "АРТЕ СTИХ вол.2"  издавачке куће АРТЕ из Београда