Безусловно

Безусловно

Решила сам да те волим.

Безусловно.

Ето.

Тако сам одлучила.

Ти сам ради са том, мојом, љубављу шта год пожелиш.

Можеш да је узмеш као поклон без обавеза и да уживаш у њему.

Можеш тај поклон, неотпакован, негде да склониш,

као, ако ти, можда, некада буде устребало.

Али кад га се након неког времена будеш сетио,

и пожелео да га отпакујеш и видиш шта ћеш са њим,

можда ће бити неупотребљив – прошла мода, рок употребе, омалело ти...

Не можеш га, нажалост, проследити другима,

као што обично чинимо са поклонима који нам се баш и не свиђају,

али који су довољно пристојни да их понудимо другима,

а они, опет, другима и све тако.

Док се не нађе онај коме је, можда, то баш таман како треба и по укусу.

Или, пак, онај довољно храбар да такву некорисну ствар баци у смеће.

Ти, дакле, овај мој поклон не можеш проследити.

Ту си ускраћен за кукавичлук прве врсте.

Можеш да упаднеш у кукавичлук друге врсте.

Што можда већ јеси.

Да га чуваш негде, док не видиш шта ћеш са њим.

А, можеш бити и храбар.

На два начина:

- Да га одмах отпакујеш

(било да као дете

из прејаке радозналости да поцепаш папир

или

педантно и полако отвориш,

и нежно узмеш и присвојиш као редак драгуљ).

- А можеш

да га одмах бациш.

У ђубре.

Уколико га прихватиш,

можеш и да узвратиш на исти начин.

Биће ми драго. 

Избор је твој.

А ја,

као што се божићни поклон даје,

дајем ти своју безусловну љубав.

 

Ирена Златковић

 

 

 

 

 

 

 

 

Песма је објављена 2013. године у Зборнику "АРТЕ СTИХ вол.2"  издавачке куће АРТЕ из Београда