недеља, 18. јануар 2015.

Жеља

Жеља

Врео августовски дан лењо се повлачи, препуштајући позорницу живахној вечери. Улице одишу спокојем и пријатним миром који лелуја на угрејаном асфалту. Све тешке теме су потиснуте у неки трећи или кознакоји план и у смирају тог дивног дана су небитне, ситне, не толико важне.
Људи, као цврчци, желе да уживају у топлоти и топлини која их испуњава, у музици загрејаног града .
Тридесет и нешто степени нису тешки, ништа у том тренутку није тешко и напорно, већ лако и лепршаво, као танка летња блуза, прозирна и цветна. Као лагани корак којим се иде у сусрет нечем лепом, неком драгом.
Мирис парфема, излазака, мирис шетње и уживања, мирис лаке летње вечере из неке кухиње, мирис пробуђене наде у све лепо и најбоље на свету, мирис љубави. И није важно што је нема више, што се давно негде расплинула и изгубила, што су је истрошиле бујице страсти, прејаке жеље, исхитрене одлуке и пренагле речи, лош тајминг и неусклађеност потреба...
И ходаш као да имаш миллион долара у џепу, а немаш их, а немаш ни џепове, јер, лето је…
И свемир те чује. И певуши са тобом. И шаље нешто, што је давно некад била жеља. Тај космос се баш поиграва, непослушно ради шта му се прохте! Зашто баш сада тај осмех у сусрету случајном и нетраженом?
Радост, невина, дечија. Ту, на тој раскрсници. Испуњење младалачког сна. Живот је леп и љубав је лепа. Чак и кад је више нема,  кад је постала бивша, некадашња, архивирана. И младост је вечна. И љубав је вечна. И тренутак је вечан јер је део нас, јер је део космоса. И топло авгусовско вече је вечно у успомени.
Испуњење жеље, свакако, али некадашње, давнашње, заборављане. Али, небо тефтерише и ништа не заборавља! Подсети нас онда када се најмање надамо И кад престанемо да желимо, када смо већ направили неки нови план И пожелели неке нове жеље, кад смо можда схватили да то баш и није било оно што заиста свим срцем прижељкујемо. Да, космос нас учи стрпљењу! Да не журимо, да пажљиво завиримо у најдубље пећине своје душе. Да ли је ТО оно што заиста може да нас учини бољим и срећним?
Да смо јаче желели и да је то било оно право, десило би се много раније. Космос чује најтише шапате нашег срца и судбину нам кроји баш по нашој мери. Јер, ми смо тако желели.
А онда корак још лакши и хитрији у сусрет јучерашњим сновима. На лицу осмех нове жеље. Град весео и богат, као да свако има милион долара у џепу, а нема их, а можда свако нема ни џепове, јер, лето је…


Ирена Златковић (2011.)

понедељак, 12. јануар 2015.

"НИСАМ КРИВ - ПАСУЉ ЈЕ КРИВ!"

Професор тешко физички и психички повредио ученике

(овако би Р. Домановић видео ситуацију)

Нема сумње да се ово зло дело заиста догодило. Разговарали смо са свим очевицима овог страшног догађаја који је ујединио јавно мњење у његовој најоштријој осуди. „Срамота! Нечувено!“, прва је изјава свих наших суграђана, а и шире јавности.
„Час је уобичајено почео“,  прича нам једна ученица која је задобила лакше повреде у виду конјуктивита који није потребно болнички третирати. „Наставник се извинио што је морао да упише час и замолио нас да телефоном позовемо ученике који уобичајено долазе после њега, а некад се и не појаве до краја часа. Ми смо учинили ову услугу наставнику и напомињем да смо морали да трошимо минуте и свој кредит за мобилни.“
„Ето, то вам је још један доказ да наставници имају немогуће захтеве који се директно тичу џепа родитеља, као да новац расте на дрвећу!“, љутито је додала мајка ове девојчице.
Сазнали смо од ње и неколико друге деце да је наставник бахато рекао да ће на том часу радити нову лекцију, као и да је оваква његова бахатост уобичајена. Он чак врло често не поштује правило да се прописно извини ученицима који нису понели потребне уџбенике и прибор. Додуше, тада је срочио пристојно извињење због тога што је као и сваког дана дошао на време на час, онима, које су били позвали преко мобилних, када су се појавили на пола часа.  Већину није било брига, али му је неколицина замерила јер им је због позива трошена батерија на мобилном, а двојица су се пожалила да су бацили тек запаљене цигарете. Тројици ђака разредни ће оправдати што нису дошли, јер су стајали у реду у кладионици, па није пристојно да због часа изостану из реда на самом почетку Лиге.
„Ето још једног доказа да је овај професор безобзиран према потребама ученика. Он је наредио другим ђацима да им телефонирањем поремете концентрацију и позитивну вибрацију према добитку“, додао је узнемирено родитељ једног од дечака.
Но, иако је још доста детаља који су сада испливали, а који само још боље осветљавају лик и дело овог човека, коме очигледно није место у нашој просвети, прећи ћемо на објашњење самог чина који је изазвао згражавање целе нације.
Наиме, ово се догодило негде пред крај часа, кад су деца већ била крајње уморна да прате причање и објашњавање досадних појмова јер у том моменту у школи ни Wi-Fi није радио. Поменути професор је у једном тренутку испустио парченце креде (које није успео да сачува за целу недељу - још једно бахаћење и беспотребно трошење) и нагло се сагао да га подигне са пода (на сву срећу било је тако мало да се није поломило). Учионицом се тада проломила громогласна тутњава која је потрајала скоро цео минут, а неки тврде да је било и дуже, скоро два минута. Деца су била запрепашћена, а неколицина прибраних су одмах потрчали према вратима. Они се сада лече само од јаког стреса, док су јадничићи који су од шока остали на својим местима доживели много веће трауме. Неколико њих је задржано на болничком лечењу, што од губитка памћења изазваним јаким стресом, што од последица заглушујуће буке која ће, можда, некима оставити и трајне последице на бубним опнама. Поједини су добили и спазам од гушења отровним гасом и њихово стање је тренутно стабилно, иако ће, можда, доживотно носити са собом пумпицу као асматичари. Вероватно  се најгоре осећају деца која су била у првим редовима и добила опекотине и тежак конјуктивитис. Њихов бол је неописив.
„Мене је, на сву срећу, заштитио мобилни, јер сам проверавала да ли је прорадио интернет, а имала сам и слушалице у ушима, тако да имам само блаже опекотине на рукама јер сам имала бајкерске рукавице мог дечка. Мој оригинални парфем, који свакодневно стављам у великим количинама спречио је то отровно једињење да продре у моја плућа, па сам врло брзо напустила учионицу“, каже ученица која је од директора школе на поклон добила нови мобилни телефон, јер је стари од силине ваздушног удара претрпео лакши квар.
Родитељи су одмах реаговали, као и колектив дотичне школе, да се професор подхитно санкционише. Сва струковна професорска удружења и синдикати истог дана су сазвали хитне састанке и згозили се над чином њиховог колеге. „Невероватно је да једна таква особа била члан наше просветарске заједнице!“, скрхано је изјавила председница синдиката у коме је он био члан, „због таквих појединаца цела просвета је угрожена.“
И, замислите, то безобразно створење које је подигнуте главе без имало срама узвикивало пред камерама: „Нисам крив. Пасуљ је крив!“
Неки су позвали ресорног министра да изађе пред народ и извини се, а можда би  морални чин био да одмах поднесе оставку.
„Не видим разлог зашто бих поднео оставку, ја нисам прднуо. Уосталом, ја ни пасуљ не једем!“, изјавио је министар данас у ванредним вестима на државној телевизији.
Видећемо шта ће о свему да каже председник Владе после седнице која је у току. У сваком случају, професор је своју каријеру завршио. Право је чудо како је таква особа и до сада радила. Очигледно је да ће сви органи школе и државе покренути своје апарате да поменуто лице добије заслужену казну за сву штету коју је изазвао својим дугогодишњим бахаћењем у учионици, а посебно за инцидент који се јуче догодио.
„Такви појединци неприкосновено руше углед просвете и целог друштвеног система“, рекао је директор ове установе. „И након учињеног дела он је направио неколико ситнијих прекршаја. Тражио је од синдиката просветних радника да га заштити, што никако није смео учинити, а такође се жалио да због плаћања месечних рачуна није имао новац за другу храну, већ је јео само махунарке, а највише пасуљ. Срамота! Нечувено!“
Директор је обећао да ће учинити све што је у његовој надлежности да дотичан буде прописно кажњен, без икаквих олакшавајућих околности, с тим да му се одузме лиценца и стави на терет све што је о његовом раду и личности до сада утврђено.
Министар је школским управама упутио писмо са ознаком „хитно“, са препоруком да се просветним радницима забрани конзумирање пасуља и осталих махунарки и да се уведе обавезно целодневно извињавање ученицима и родитељима приликом обраде новог градива, а такође и стилизовано писмено извињење у случају контролних и писмених задатака.
Надамо се да ће овим мерама несумњиво углед просвете порасти и да ће грађани бити задовољни. 


Вељко Хајдуковић Ускоковић

недеља, 4. јануар 2015.

Застани, Одмори и Похвали Себе



Управо овако је написан наслов једног видеа на Youtube каналу https://www.youtube.com/watch?v=h2BXdIBxFlM
а узгред се тема поклопила са мојом жељом да „сведем биланс“ за претходну годину. Имала сам обичај то да радим док сам некада писала дневник. У овим нерадним данима између Нове године и Божића присетила бих се шта ми је то занимљиво и корисно донела претходна година.

Ми који радимо у просвети ових дана смо разочарани многим стварима у вези са својим послом. Ја имам и неке личне изазове на свом послу. Управо тада човек треба да застане и преиспита себе ко је и шта жели.

Свима је позната изрека „Не могу толико мало да ми плате, колико ја могу мало да радим“. Никада се нисам придржавала овога, јер ми не да моја природа, превише сам немирна и радознала. Зато ми је увек била дража сопствена изрека: „Не могу толико мало да ми плате за оно што радим, колико ја могу много да уживам у томе!“

И управо се ове своје девизе држим све грчевитије последњих година. Ваљда се мозак умори од разних глупости и онда тежи лепоти. А нема веће лепоте него кад обрадујете људе, посебно децу, донесете им радост, поделите љубав према учењу, науци, језику, књижевности и уметности и свему што је лепо и благотворно за човека.

Дакле, у протеклој 2014. години ја сам много уживала у раду са својим ученицима, а посебно у свим радосним тренуцима због победа које су остваривали на такмичењима и конкурсима, којих је било пуно.

Моји ученци су развијали своје знање и таленте вишеструко:

- учествовали су и освајали значајне резултате на књижевној олимпијади, општинском и регионалном такмичењу из граматике и језика, на смотри рецитатора;



- имали смо похвалу и учествовали на 10. Дечјем васкршњем сабору у Мионици и Бањи Врујци, смотри дечјег стваралаштва;

- посебну награду на литерарном конкурсу Међународног фестивала у Љуберађи „Деца у Лужници“;

- треће место на републичком конкурсу „Табла феста“;




- треће место на међународном конкурсу „Дани Душка Трифуновића“



- и на крају, прво место за читалачки дневник и две похвале на конкурсу „Ја имам таленат – таленат за читање“.




Можда сам нешто и заборавила у овом набрајању. Али, подржавала сам своје ученике и када нису били најуспешнији, храбрећи их да наставе даље, па ће бити других прилика за успех.

Покренула сам у својој школи Фестивал „Пролећне риме, ноте и слике“, који је одржан веома успешно, а донео радост деци и колегама. Мој велики посао награђен је њиховим осмесима и захвалношћу. 

Поделили смо љубав и умножили је. У целој гужви око организације фестивала са својим колегиницама припремила сам још једну успешну приредбу. Сценарио за ову приредбу и још неке своје текстове послала сам издавачкој кући Клет и објављени су на њиховом сајту у Бази драматизација.






Учествовала сам на песничким окупљањима и била гост на манифестацији Читалићи у Алексинцу 



и гост песник на 15. Сусретима просветних радника књижевних стваралаца за децу у Дољевцу.  


Усавршавала сам се! Похађала семинаре и обуке. Можда нисам свуда добила оно што сам желела, али је од свега било користи.


Између осталих, семинар Лотрек, који је био најдужи и најнапорнији, спојио ме је са старим пријатељима и колегама и донео много нових. 



Најновија менторска обука на Филозофском факултету, такође. Враћају се сећања на дане студирања - нисмо имали појма шта нас чека када будемо ушли у школе, а посебно нисмо могли да замислимо такав СФ у коме данас живимо и радимо.

На самом крају 2014. године, још једном ми се наругала изрека „Никад не реци никад“.  Мислила сам да никад нећу имати свој блог, не знам због чега, а онда сам у једном тренутку помислила да би било добро да мој рад буде доступан и другима, па сам решила да направим блог, замишљајући га као место које сви могу бесплатно посетити и  послужити се. Неко ће можда бити незадовољан, али „понуђен, као почашћен“!

И сада, ево, кажем себи: „Е, како си ово добро урадила, браво, Ирена! Свака ти част!“ 

Све ово набројано није био резултат моје превелике амбиције или жеље за доказивањем, већ превелике радозналости, немирног духа и креативности која се спонтано испољавала. Такође је то резултат Љубави! То је резултат свих љубави које имам и због којих сам захвална! 

Дакле, не могу толико мало да ми плате за посао који обављам, колико ја могу да имам добробити и да уживам! А највећа добробит је управо та умножена љубав, радост и лепота.



„Једина важна ствар када будемо одлазили биће трагови љубави што ћемо их оставити за собом“ (Алберт Швајцер)