Жеља

Жеља

Врео августовски дан лењо се повлачи, препуштајући позорницу живахној вечери. Улице одишу спокојем и пријатним миром који лелуја на угрејаном асфалту. Све тешке теме су потиснуте у неки трећи или кознакоји план и у смирају тог дивног дана су небитне, ситне, не толико важне.

Људи, као цврчци, желе да уживају у топлоти и топлини која их испуњава, у музици загрејаног града .

Тридесет и нешто степени нису тешки, ништа у том тренутку није тешко и напорно, већ лако и лепршаво, као танка летња блуза, прозирна и цветна. Као лагани корак којим се иде у сусрет нечем лепом, неком драгом.

Мирис парфема, излазака, мирис шетње и уживања, мирис лаке летње вечере из неке кухиње, мирис пробуђене наде у све лепо и најбоље на свету, мирис љубави. И није важно што је нема више, што се давно негде расплинула и изгубила, што су је истрошиле бујице страсти, прејаке жеље, исхитрене одлуке и пренагле речи, лош тајминг и неусклађеност потреба...

И ходаш као да имаш миллион долара у џепу, а немаш их, а немаш ни џепове, јер, лето је…

И свемир те чује. И певуши са тобом. И шаље нешто, што је давно некад била жеља. Тај космос се баш поиграва, непослушно ради шта му се прохте! Зашто баш сада тај осмех у сусрету случајном и нетраженом?
Радост, невина, дечија. Ту, на тој раскрсници. Испуњење младалачког сна. Живот је леп и љубав је лепа. Чак и кад је више нема,  кад је постала бивша, некадашња, архивирана. И младост је вечна. И љубав је вечна. И тренутак је вечан јер је део нас, јер је део космоса. И топло авгусовско вече је вечно у успомени.

Испуњење жеље, свакако, али некадашње, давнашње, заборављане. Али, небо тефтерише и ништа не заборавља! Подсети нас онда када се најмање надамо И кад престанемо да желимо, када смо већ направили неки нови план И пожелели неке нове жеље, кад смо можда схватили да то баш и није било оно што заиста свим срцем прижељкујемо. Да, космос нас учи стрпљењу! Да не журимо, да пажљиво завиримо у најдубље пећине своје душе. Да ли је ТО оно што заиста може да нас учини бољим и срећним?

Да смо јаче желели и да је то било оно право, десило би се много раније. Космос чује најтише шапате нашег срца и судбину нам кроји баш по нашој мери. Јер, ми смо тако желели.

А онда корак још лакши и хитрији у сусрет јучерашњим сновима. На лицу осмех нове жеље. Град весео и богат, као да свако има милион долара у џепу, а нема их, а можда свако нема ни џепове, јер, лето је…

Ирена Златковић (2011.)